Skoro sam nepristojan. Prošle su već dvije godine, a još mi nedostaješ. Još mi tvoj glas zvoni u ušima i još čekam i tvoj odgovor kad me nešto pitaju. Prijatelji me pomalo izbjegavaju jer sam dosadan premda većinom šutim, premda ne pričam o tebi. Pitaju me kako sam, a ja ne znam što bi im odgovorio. Pa se zbunim jer premda sam dobro, nisam dobro. Ima jedno prazno, stalno bolno mjesto u meni koje je bilo samo tvoje, malo ispod lijevog ramena, na koje si oslanjala glavu kad si mirna  osluškivala tihe, utješne otkucaje moga srca.